У Србији је 2011. године ступио на снагу Закон о тржишном надзору. Претходно је усвојен и Закон о општој безбедности производа и Закон о безбедности хране. У члану 2. Закона о тржишном наџору, јасно и недвосмислено је наведено да је циљ закона да се обезбеди коришћење производа који испуњавају захтеве у погледу безбедности и заштите живота и здравља људи, заштите потрошача, заштите имовине, животне средине, здравља и безбедности на раду и других аспеката јавног интереса, као и да се омогући слободан промет робе без непотребних ограничења.
Међутим, у пракси се десило управо супротно. Данас смо сведоци константног раста броја приговора потрошача који се односе на квалитет робе, а посебно забрињава чињеница да су све чешћи случајеви масовног тровања храном потрошача у Србији. Целокупан систем тржишног наџора је темељно пропао и свео се на флоскулу инспекцијских органа коју све чешће чујемо – „Храна у Србији је безбедна“ или „Нема опасности по здравље и безбедност грађана“, а никада нисмо видели доказе на основу којих државни органи излазе пред јавност са таквим тврдњама. Ако очекују „да им верујемо на реч“, тренутно стање на тржишту не доприноси изградњи поверења, напротив…
Детаљнија анализа поједних законских одредби пружа одговор на питање „Како се заштита безбедности и здравља претворила у угрожавање основних људских и потрошачких права?“
Добар део одредби наведених закона се уопште не примењује у пракси, или је примена делимична, селективна и нетранспарентна, а посебно су занимљиви чланови закона којима се примена кључних одредби одлаже до ступања Србије у пуноправно чланство у ЕУ. Тако се одлаже обавеза Србије да имплементира Системе за брзу размену информација о небезбедним производима и прехрамбеним производима – енг. RAPEX и RASFF. То практично значи, да се исти производ који се у ЕУ прогласи небезбедним и опасним по здравље, може наћи у слободном промету на тржишту Србије, а Србија чак нема ни обавезу да о томе обавести Европску комисију, а ни сопствено становништво. Последице наведених околности, ових дана попримају размере епидемије. Грађани се сигурно сећају бројних афера са прехрамбеним производима у којима су пронађене алармантне количине канцерогених микотоксина. Да информација о производу пореклом из Србије није објављена у земљи чланици ЕУ, ми никада не бисмо сазнали „шта смо јели“, „ и врло вероватно, још увек једемо“.
Због свих наведених околности, широм су се отворила врата и увозничком лобију да се, због жеље за профитом и због смањеног обима контроле и наџора, у Србију увози све и свашта. У земљи кандидату за чланство у ЕУ, данас имамо депонију робе лошег квалитета и опасних производа. НОПС је годинама указивао на лоша законска решења и предлагао конкретне мере, али очигледно је да то није одговарало увозницима, који су, по свему судећи, имали пресудан утицај на креирање лоших законских решења. Створени су сви предуслови да чишћење „депоније“ може да почне од дана ступања Србије у ЕУ, али НОПС с пуним правом пита надлежне државне органе – „А шта до тада“?! и „Ко ће и у ком поступку одговарати за катастрофална законска решења и евентуалне несагледиве последице по здравље и безбедност грађана Србије?“
