Вести

Претрага

Центар за европске политике

BEUC, The European Consumer Organisation

THE GLOBAL VOICE FOR CONSUMERS

Јачање заштите потрошача у Србији

Мере у туризму - заштита свих страна или алиби за надлежне?

У протеклих неколико дана, као актуелна тема, намеће се решење са којим је изашло Министарство трговине, туризма и телекомуникација, а тиче се доношења Уредбе која регулише начин поступања у вези туристичких аранжмана уплаћених до 15.3.2020. године.

Ова тема, отвара и низ актуелних питања, а која се тичу поверења потрошача у туристичке агенције. Томе доприносе свакако и неразјашњене ситуације које су се у протеклом периоду дешавале, а које су допринеле томе да штету трпе једино потрошачи.

Подсетимо се, својевремено великих имена у туристичком свету као што је Fly fly travel, који је готово преко ноћи нестао и оставио необештећене путнике, који до данас нису успели да наплате своја потраживања

Подсетимо се и САБ травела који је, исто тако изненада, објавио да не може да испуни уговорене обавезе путника (у ком случају је ситуација била повољнија јер је део накнаде покриван из гаранције путовања). Тада смо данима, путем медија, могли да испратимо узајамне оптужбе и са друге стране одбране туристичких агенција у вези наведеног случаја. Оно за шта смо остали ускраћени, а што у овим случајевима сматрамо круцијалним, је епилог поменутих афера - односно да ли је покренут иједан кривични поступак, да ли су испитане адекватно радње одговорних лица у поменутим агенцијама, да ли има елемената преваре и на крају - да ли је ико сносио одговорност за учињено? Санкција у овим случајевима за циљ има не само репресију, већ и превенцију свих потенцијалних будућих случајева.

Као последица оваквог амбијента у коме су незаконито поступали појединци и то велика и звучна имена, неповерење потрошача пренето је на целу грану туризма. Тада су се отворила питања осигурања, односно висине осигуране суме, али је, сада ће се испоставити као врло битно, изостављена оваква једна ванредна ситуација као осигурани случај. То за последицу има садашњу ситуацију у којој се реагује Уредбом која, мишљења смо, није у складу са Законом о заштити потрошача. Уредбом се намеће заменско путовање у периоду до јануара 2022. године, а након тога могућност поврата новца за оне који то не искористе, чиме се ствара привид избора за потрошаче. Закон експлицитно прописује у члану 106. да потрошач због немогућности испуњења може захтевати поврат новца по правилима о враћању стеченог без основа. Није била потребна никаква Уредба, већ само поштовање слова Закона и избора потрошача. Дакле, сходно Закону, потрошачи који у време ванредног стања имају уплаћене аранжмане, имали би право да захтевају поврат новца, или уколико желе и да пристану на заменско путовање. Уколико је агенција реализовала уплату, требала би то и да докаже, а имала би право да задржи накнаду за стварне трошкове и тада би поступање у складу са Уредбом имало смисла. Уколико се отказује путовање које би нпр. требало да се реализује током лета, односно уколико је благовремени одустанак у питању, позивање на Уредбу не би било потребно. Ипак Уредбом су и таква путовања обухваћена, уколико је уплата до 15. марта 2020. године извршена.

Након свега наведеног, мишљења смо да се проблеми у сектору туризма плански и системски не решавају на адекватан начин. Првенствено, тиме мислимо на полису осигурања, која је помпезно најављивана и која је требала да буде додатна "гаранција" за путнике. Остаје питање, зашто тада и овакве ситуације нису предвиђене као осигурани случајеви и зашто се као немогуће намеће једино сарадња и компромис са осигуравајућим кућама, а као правило, намећу се потрошачи као колатерална штета. Зашто се не делује превентивно, већ искључиво последично? Да ли је повећање депозита агенцијама решење или најједноставнија мера која ствара привид решења? Питање субвенционисања или повољног кредитирања за туристичке агенције које нису у стању да врате новац тренутно се и не разматра, али зато се подразумева да буџет потрошача има снаге да поднесе сваки нови намет, па и овај. Подсећамо да је потрошач увек слабија економска страна и да се иза алибија "заштита свих страна" не може подразумевати и заштита потрошача. У складу са наведеним, надлежни у овим и свим другим случајевима треба и да делују. У супротном, не можемо сматрати да систем заштите потрошача у пуном обиму и функционише. НОПС ће наставити да се кроз институције бори за законска решења и прописе чија је основна сврха заштита потрошача као економски слабије стране.