Један од највећих потрошачких проблема у Србији већ дуги низ година је квалитет обуће. Један од разлога, сигурно је и то што приликом увоза ове врсте робе не постоје дефинисани стандарди којима би се прописао одговарајући квалитет. Поред наведеног, основног узрока, требало би се позабавити и питањем нашег, „потрошачког и трговачког менталитета”, улогом државе као регулатора тржишта при трагању за одговором на питање „зашто сваки други или трећи пар обуће буде предмет рекламације а често су то и производи реномираних брендова”? Да ли за обућу, која је у Србији већ дуги низ година статусни симбол, издвајамо износе који превазилазе наше финансијске могућности, па самим тим имамо и превелика очекивања? Да ли би трговци упркос свему морали да реагују другачије и изграде и негују фер односе са потрошачима „који то заслужују”, нека су од питања на које ћу покушати да дам одговоре у тексту који следи.

Пшенично брашно се у супермаркетима продаје по цени од 68 до 79 динара за килограм.

Кад се на улици изненада ожедни, пакује торба за пут или припрема деци свакодневна ужина, по правилу се купује вода у малој флаши.